Psihoterapija kao pomoć za različite odnose između roditelja i deteta

Povezane objave

• Kako razviti ljubav prema čitanju kod dece? 16/08
• Kako sprečiti dete da psuje? 22/03
• Deca i rana seksualnost 25/03

Psihoterapija sama po sebi još je tabu tema i od nje zazire veliki broj ljudi. Smatra se sramotom i načinom da se lako zaradi novac, a da se problemi koji se rešavaju sa pacijentom tek uopšteno prolaze. 

Sigurno ste čuli ono „pa, to sam i ja mogao/la da ti kažem“. Ovo je najviše izraženo na temu psihologa i njihove uloge prema pojedincu.

Šta mislite kakvo bi onda bilo mišljenje o situaciji u kojoj na psihoterapiju idu, na primer, majka i ćerka, ili otac i ćerka? Istog momenta bi se donela neka osuda, ali prvo bi se govorilo o disfunkcionalnoj porodici i greškama roditelja koji „nisu sposobni da reše probleme koje imaju sa svojom decom“. 

Naglasak na svojom.

Generalizovanje je suvišno. Osuda nedopustiva.

Priče u kojima porodični problemi ostaju unutar porodice, priče u kojima se zgražavamo nad situaciju u kojoj nam „neko drugi“ govori šta je dobro da uradimo u odnosima sa članovima svoje porodice trebalo bi da su odavno prevaziđene.

Problemi koji se stvaraju u kompleksnom odnosu unutar članova porodice neretko su produkt generacijskog jaza, što je i te kako normalno, a nakon toga produkt su vremena u kom živimo. Kada roditelji vijaju svaki vid ostvarenja egzistencije, stvari mogu da se izgube iz vida, a onda komunikacija bude sve sem uljudna. 

Nekad se samo ćuti.

Koji je prvi korak u izgradnji odnosa?

Ponekad je izraženiji otpor u odnosu između jednog roditelja i jednog deteta. To može da se dogodi iz, zaista, većeg broja razloga: godine i kontekst u kom je roditelj rastao u odnosu na sadašnje, situacije koje dete ne prihvata zbog izostanka roditelja, jer njega/nje prosto nema u važnim momentima, izbori koje oboje prave, ili zabrane tih istih izbora, do onih radikalnijih u kojima roditelj ili dete konzumiraju poroke koji su uzeli maha i prave ozbiljne konsekvence.

U svakom slučaju, odlazak kod psihoterapetua je sjajna stvar i korak ka rešenju, jer ta odluka znači da i jedna i druga strana svojim pristajanjem prihvataju da imaju problem.

Savez u najboljem interesu

Prilikom seansi, važno je međusobno se slušati, ne zauzimati stav u smeru “ja sam roditelj, ja znam da sam u pravu”, ili ukazivati na direktnu krivicu jedne strane. Isto tako, nikako ne bi trebalo da osećate sramotu, niti da pokušavate da pređete svog terapeuta na način da tražite propuste kojim biste ga “instrumentalizovali”.

Psihoterapeut Zoran Milivojević je pre nekoliko godina rekao jednu korisnu stvar o kojoj je dobro da kao roditelji razmislite, a odnosi se na to da svojim stavovima možete da utičete na ličnost, ponašanje i život deteta u negativnom smislu (parafrazirano, piplmetar.rs, 2016).

Zato se osvrnite zajedno sa svojim detetom na prethodni naslov i terapijskim razgovorom gradite savez koji je u najboljem interesu za obe strane.