Deca imaju pravo da znaju da svet nije bezbedno mesto – kako se nositi s krizom?

Povezane objave

• Razlika u vaspitanju – nekad i sad 05/08
• Prirodni sirup protiv kašlja (RECEPT) 12/01
• Kada je vreme za privatne časove? 20/09

Uz invaziju na Ukrajinu koja još uvek besni, broj slučajeva Covida ponovo raste a klimatska kriza ne jenjava. Mladi ljudi osećaju zabrinutost što se jasno primeti na društvenim mrežama i igralištima. Koji je najbolji način da se nosite sa tim?

Kada su se Džon Adams i njegove dve ćerke smestili da gledaju porodični film, nije očekivao pitanja o bombardovanju. Međutim, dok su razgovarali šta bi mogli da gledaju, primetio je 12-godišnju Helen kako skroluje kroz YouTube, tražeći snimke sirena za vazdušni napad. Želela je da zna kako bi to zvučalo, ako dođe do najgoreg.

„Pitanje jutros za doručkom bilo je: ’Šta treba da radimo ako dođe do nuklearnog napada?’“, priča Adams, tata iz Katerhama u Sariju, koji vodi roditeljski blog DadBlogUK. „To me je upravo vratilo u detinjstvo, kada su to bila prava praktična pitanja i svi su znali da treba da uđeš ispod stola ili stepenica.“

Još se seća da je odlučio da će se u slučaju rata popeti na neko uzvišenje u blizini svoje kuće kako bi posmatrao nadolazeće projektile. Sada, on je taj koji iskopava mape da pokaže devetogodišnjoj Izi gde se nalazi Ukrajina. Porodica ima daleke rođake u toj zemlji, koji su sada pobegli u Mađarsku, što je, kako misli, učinilo rat za njih „malo stvarnijim“.

Uz čaj, kao i u onim sirovim trenucima neposredno pre gašenja svetla, kada deca često otkrivaju šta ih zapravo muči, mnogi roditelji se sada suočavaju s pitanjima na koja se muče da odgovore. Predavač iz osnovne škole proveo je prošlu nedelju umirujući učenike koji su bili u panici da će na njih pasti bomba; drugi otac bio je preplavljen pitanjima da li će biti pozvan u slučaju svetskog rata.

Dok brige dece u zapadnoj Evropi blede u poređenju s onim što njihovi ukrajinski vršnjaci doživljavaju pod bombardovanjem, pandemija koja je dovela do porasta mentalnih problema među mladima ostavila je mnoge roditelje da se zapitaju o uticaju života u naizgled apokaliptičnim vremenima.

Knjige o asistiranju deci kako da upravljaju svojim emocijama sve su popularnije na Amazon rang listi. Na Mumsnetu, majka koja se pitala da li je učiteljica treće godine njene ćerke trebalo da razgovara sa razredom o tome da Ukrajinci „moraju da napuste zemlju sa svojim ljubimcima zbog straha da će ih Rusi ubiti“, izazvala je dugu debatu. Ćaskanje na ulazu u školu vrti se oko toga da li da isključite radio i kako da uverite decu koja se još uvek oporavljaju od vanrednih mera da se život neće ponovo okrenuti naglavačke.

„Čvrsto verujem u laganje dece“, kaže Liz, spisateljica i roditelj troje dece od 12, 14 i 16 godina. „Rekli smo im da ćemo svi biti dobro i da ne brinu tokom Covida. Ako se nešto strašno dogodi, pozabaviću se time kada dođe vreme. Iako su sve to spekulacije, ja ne stavljam teret na njih.”

Iskrenost na prvom mestu

Šta su deca naučila tokom pandemije? Da odrasli ne znaju ništa.

Međutim, Džulija, majka troje tinejdžera od 19, 17 i 14 godina, žali što ih je uverila kada se virus prvi put pojavio u Kini da nema razloga za brigu; za nekoliko nedelja dečaci su bili u izolaciji, a njihova baka je umrla u staračkom domu. „Tada sam naučila da ih nikada ne uveravam u bilo šta u šta nisam sigurna. Ipak, brinem se da ćemo posle dve godine pandemije odmah krenuti u još strašnije stvari. Sada je teško biti roditelj.“

Dr Džejn Gilmur, klinički psiholog i autorka knjige „Kako voditi neverovatne razgovore sa svojim detetom“, preporučuje iskrenost. „Ako kažete nešto što nije tačno vašem detetu, to može da naškodi njegovom osećaju poverenja, a kada smo u ovom periodu kada se stvari osećaju nestabilno, onda je održavanje osećaja stabilnosti upravo ono što im treba.“

Ali biti iskren, naglašava ona, ne znači da im kažete sve što možda znate i imate na umu. Za malo dete, na primer, možete koristiti analogiju iz svakodnevnog života da objasnite zašto je izbio rat. „Na primer, ako neko uzme nešto što mu ne pripada, to nije u redu. Vaš opis ne mora biti dugačak.”

Na pitanja sa kojima se i sami roditelji bore, kao što je da li je ovo početak Trećeg svetskog rata, ona predlaže da se ne uvlači u detalje. „Ja bih se držala opštih izjava: ‘Da, ovo je zabrinjavajuće pitanje, ali zemlje rade zajedno da shvate šta da rade.’ Imajte na umu da će svakodnevni život biti isti kao što je bio.”

Ona takođe preporučuje roditeljima da utvrde ono što su deca već čula i da u skladu s tim stave stvari. „Moje prvo pitanje bi bilo: ’Šta želiš da znaš?‘, a ne: ’Što se brineš?‘ Stariju decu bi mogle da zanimaju činjenice, na primer šta znači sankcija. Druga deca bi možda želela da znaju o bezbednosti, na primer: „Da li ću biti dobro ?’”

S mlađom decom, mogli biste zajedno da gledate BBC Newsround; ako tinejdžeri pominju nešto što su videli na društvenim mrežama, nemojte se rugati, već predložite da to pogledate s njima. „Možda je tačno, ali važno je pružiti im veštinu kritičke evaluacije. Ako čujete i kažete: „Ne donosite mi stvari koje ste videli na društvenim mrežama“, izgubili ste šansu.”

Prioritet na ohrabrivanju dece

A kod dece sklone anksioznosti, Gilmor kaže da je sve u vašem odnosu. „Način na koji se ponašate, ton vašeg glasa, brzina kojom govorite, sve ove informacije pomažu deci da shvate kako treba da se osećaju prema svetu. Ako roditelji izgledaju smireno, veća je verovatnoća da će se njihova deca osećati smireno.”

Za decu koja prelaze iz jednog „šta ako“ scenarija u drugi, ona predlaže da ih ohrabrite da zapišu ili zabeleže svoje brige tokom dana, a zatim da postave vreme za dnevnu prijavu da bi razgovarali o njima; pomozite im da prepoznaju koji su strahovi izbledeli otkako su ih zapisali, koji su veliki, a koji relativno mali. „Brige su vrlo često intenzivne u ovom trenutku, ali nestaju s vremenom.“

Roditelji takođe mogu da objasne da, iako vesti mogu izgledati sumorne, život neće uvek biti ovakav i da neki, poput psihologa Stivena Pinkera u svojoj knjizi „Bolji anđeli naše prirode“, tvrde da se opšti trend ljudskog napretka udaljava od nasilja.

Zabrinutost kao veliki problem

Neke porodice se, međutim, bore sa složenijim pitanjima. Nataša je pre dve decenije emigrirala iz Rusije u Britaniju, a dok su njena dva sina rođena na “Ostrvu”, njeni roditelji su ostali u Moskvi. Ona pokazuje svoje 14 godina stare slike s antiratnih protesta u Rusiji, objašnjavajući da se mnogi obični Rusi gnušaju invazije, dok je drugi podržavaju samo zato što su hranjeni propagandom.

„Pričala sam samo da bih mu pomogla u onome što u određenoj meri svi osećamo, u ovoj unutrašnjoj dilemi, nešto strašno je urađeno, a to nije u naše ime“, kaže Nataša, koja je većinu prošle nedelje provela u suzama. Njen devetnaestogodišnjak, koji tečno govori ruski, bori se sa sličnim pitanjima identiteta. „Ulazio je u neke diskusije na mreži čak i pre ovoga, kada su ljudi govorili antiruske stvari, a ja sam morala da razgovaram s njim, tražeći od njega da odmah spusti loptu. Morala sam da objasnim da bi to potencijalno moglo imati posledice po njega.“

Dečaci nisu videli baku i dedu tri godine zbog Covida, a Nataša je zabrinuta zbog uticaja sankcija uvedenih zbog rata koji njeni roditelji ne podržavaju. „Brinem se da li će lekovi moje mame za rak biti dostupni za nekoliko meseci, jer su skupi. Pre dve nedelje mogla sam da im pošaljem nešto novca, ali ne mogu više zbog sankcija. Njihova ušteđevina je prepolovljena u vrednosti jer su u rubljama, a cene divljaju za svakodnevne stvari.“

Kao glavna urednica nacionalnog novinskog magazina, Ana Basi se redovno bavi uznemirujućim temama. Ono što to čini složenijim je to što su svi čitaoci Week Juniora deca, uzrasta od osam do 14 godina.

U jednom izdanju ovog meseca, posvetila je pet stranica Ukrajini, pokrivajući sve, od načina na koji funkcionišu ekonomske sankcije do slika dočeka izbeglica u Poljskoj, zajedno s posterima za bojenje. Nakon pažljivih konsultacija s roditeljima i nastavnicima o strahovima koje deca izražavaju, takođe se pozabavila pretnjom Vladimira Putina da će nuklearno oružje staviti u stanje veće pripravnosti. „Jedna majka nam je rekla da je njen sin rekao: „Čuo sam da Rusija ima oružje koje će istopiti vašu kožu i sve nas pobiti.“ Neki od njih su apsolutno srceparajući“, kaže Basi.

Ne stimulisati anksioznost kod dece

Tako je časopis objasnio da Putin pokušava da pošalje poruku zapadu, ali to ne znači da će biti upotrebljeno nuklearno oružje i da odrasli rade na tome da se to spreči. Takođe je naglašen način na koji deca mogu da pomognu, kao što je prikupljanje sredstava za izbeglice ili pisanje poslanicima.

Međutim, Basi naglašava da bez obzira da li ona pokriva rat ili klimatske promene, časopis izbegava frazu „klimatska kriza“, procenjujući da to može povećati anksioznost kod dece, postoji delikatan balans između davanja deci konstruktivnih stvari koje treba da rade i preopterećenja odgovornostima. „Puno se priča o ovoj neverovatnoj generaciji dece kojoj je toliko stalo i koja će spasiti planetu i snažno osećam da teret ne bi trebalo da bude na njihovim plećima. Zaista je važno pokazati da postoje odrasli čiji je posao da spreče i klimatske promene.”

Kao i Adams, Basi je odrasla 80-ih godina pod pretnjom nuklearnog rata i ne misli da je svet sada strašnije mesto nego što je bio tada. Razlika je, tvrdi ona, u tome što su „deca više izložena tome zbog društvenih medija“. Sa sopstvenom decom (12 i 16 godina), njen prioritet je da ono što su čuli negde drugde stavi u kontekst. „Mislim da postoji stvarna opasnost da im se dozvoli da izgrade sliku o događajima u svetu na osnovu preslušanih isečaka informacija“. Formula časopisa je da pruži činjenice, objasni kontekst, ali zatim brzo pređe na ono što se radi da bi se pomoglo.

Ono što su protekle dve godine donele kući mnogim roditeljima je otrežnjujuća spoznaja da ne možemo da zaštitimo decu od svega. Nije bilo skrivanja pandemije od mališana kada su igrališta bila zaključana i nisu mogli da vide svoje bake i deke. Teško je zaštititi tinejdžere od rata kada je TikTok pun video snimaka iz Kijeva.

Gilmor ističe da život kroz neizvesna vremena može pomoći deci da steknu alate za suočavanje sa šokovima u životu odraslih. „Jedna od stvari koje moramo da razvijemo kao roditelji su načini upravljanja neizvesnošću“, kaže ona. „Ne kažem da je ovo lak period u porodičnom životu. Ali to je prilika za porodice da kažu: ’Ovo je zabrinjavajuće vreme, ali mi ćemo ostati mirni i nastaviti dalje.’ Čak i ako, ponekad, to radimo s ukrštenim palčevima.“

(Neka imena u tekstu su promenjena).