Kako dojenje postaje “lako” i “prirodno”

Povezane objave

• Koje namirnice predstavljaju odličan prirodan lek protiv upale grla? 26/11
• Zašto su male okrugle baterije opasne? 13/12
• Uticaj slatkiša na decu 07/05

Ovo je priča o majci koja je nakon meseci unutrašnje borbe konačno mogla da doji svoju bebu u javnosti.

Bila je u kafiću kada je njeno novorođenče počelo da se joguni. Levom rukom je skinula majicu za dojenje a desnom navukla pokrivač za dojenje preko njegove glave. Za nekoliko sekundi, beba se našla na njenim grudima.

Nastavila je da uživa u svom ručku jednom rukom, ćaskajući bez prekida. Njena prijateljica je primetila kakav je „profesionalac“, potpuno prirodno delujući, što su bile reči koje su je zatekle.

Iako je dojila 15 meseci (12 meseci sa svojim prvorođenčetom i još tri meseca računajući drugo), nikada nije smatrala da je posebno dobra u tome, niti joj je dojenje ikada bilo „prirodno“.

Prvi put je počela da doji pre tri godine, kada je rodila prvo dete. Do tog trenutka, njene grudi su bile uglavnom pokrivene, s diskretnim dekolteima, a bradavice nikada nisu isticane. Samim tim, osećala se veoma izloženom kada bi babica u porodilištu ušla i držala joj grudi, zabijajući bradavicu u mala usta njene ćerkice.

Kada beba ne bi bila na njenim grudima, babica bi joj predlagala da radi na „stimulisanju snabdevanja“. Nije imala pojma šta to znači. Ako je dojenje tako prirodno, zar ne bi trebalo da se desi samo po sebi? Očigledno ne.

Da bi podstakla njeno mleko da „krene” (može proći nekoliko dana da telo proizvede mleko nakon porođaja), babica joj je masirala grudi kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Nije želela da bude „nezrela“ osoba, pa je pristala na to. Nakon masaže, prelazila je na stiskanje bradavica, dok se ne bi stvorile sitne kapljice mleka, za koje je kasnije saznala da je kolostrum.

Babica bi aplaudirala njenim naporima kada bi zajedničkim snagama napunile polovinu šprica od jednog mililitra.Uveravala ju je da je to odličan napredak, ali kada mleka više nije bilo posle četiri dana, ubacila je u igru bolničku pumpu za dojke.

Mašina je povlačila bradavice naše junakinje, stvarajući ritmičan zvuk sisanja, zbog čega se osećala kao krava. Osećala se poraženom kada gotovo ništa nije bilo sakupljeno, ali je ponovo bila uverena da je to normalno i da je stimulacija grudi i dalje vredna vežba.

Do trenutka kada je otpuštena iz bolnice, njene grudi su se povećale trostruko. Bile su tople i teške, a mleko je konačno „krenulo“, tako da je ćerkica sve vreme želela da se hrani. Bradavice su joj postale nabrekle i bolne od danonoćnog sisanja.

U trećoj nedelji dojenja, razvila je mastitis, uobičajenu infekciju dojke uzrokovanu začepljenim kanalima. Bila je takav početnik u dojenju da nikada ranije nije ni čula za mastitis.

Grudi su joj bile tvrde kao dinja i opsesivno ih je masirala kako bi oslobodila blokade. Posetila je konsultanta za laktaciju, koji joj je rekao da mora bebu da hrani u različitim položajima da bi ispraznila dojku.

To je uključivalo klečanje na sve četiri, jer „lebdenje“ nad bebom je očigledno bio najbolji način da se to uradi. Ako se osećala „kao krava“ s pumpom za dojke, ovo je bio sledeći „nivo“.

Bila je čak spremna da prestane, ali mastitis je mogao da dovede so pascesa, pa je morala da nastavi, uzimajući antibiotike i lekove protiv bolova.

Uz upornost i podršku, dojenje je na kraju bilo lakše, ali nikada nije bilo lako. Nikada joj se nije dopadao osećaj pune dojke pre hranjenja. Živela je u strahu od mastitisa, iako ga mesecima nije imala.

Kada je bila trudna s drugim detetom, razmišljala je o hranjenju adaptiranim mlekom, da ne bi ponovo morala da prolazi kroz bolove. Međutim, pragmatičar u njoj je odlučio da pokuša još jednom, jer je već posedovala znanja u vezi s tim kako se treba nositi s mastitisom i lečiti ga.

Kada je rodila sina, masaža, pumpanje i hranjenje nisu bili više tako strani. Nije bila imuna na začepljene kanale i infekciju, ali je znala kako to brzo da prevaziđe, tako da je fizičko i psihičko opterećenje bilo mnogo manje.

Dakle, njena prijateljica s početka priče je verovatno bila u pravu.

Osvrnuvši se na svoje prve mesece dojenja, zaista nije imala pojma kako to da radi i šta to zapravo znači, kako fizički tako i psihički. Međutim, u međuvremenu je mnogo toga naučila.

„Verzija“ koja podrazumeva dojenje u javnosti je bila moguća tek nakon meseci unutrašnje borbe.

Zahvalila se prijateljici s početka priče na komplimentu, i konačno shvatila da je dojenje prirodno i da je veoma dobra u tome.