Kako su deca ranije išla u školu?

Povezane objave

• Rani znakovi autizma 26/01
• Nove duhovite reči kao posledica Covida! 14/01
• Prvi susret starijeg deteta sa bebom (VIDEO) 20/04

Slušajući priče roditelja, baba i deda o vremenu kada su se oni školovali, čujemo totalno drugačiju priču o tome kako se nekada išlo u školu i o tome kako je sve funkcionisalo. 

Neki pričaju o učiteljima koji su bili autoritet isto kao roditelji, kako su dobijali ćuške i svakojake kazne, pa i šibanje ili klečanje na kukuruzu, a neki o tome kako su do škole pešačili kilometrima, pa i da im je to bilo uživanje i zabava.

Koliko se to vreme školovanja razlikuje u odnosu na današnje?

U ne tako skorije vreme, pisalo se guščjim perom, bilo je normalno da učitelj fizički kazni učenika, a o ispravnosti toga nije se postavljalo pitanje. Postojala je, takozvana, crna knjiga, u koju se upisivalo ime i prezime učenike, kazna i razlog kažnjavanja. Najblaža kazna bila je opomena i upis u knjigu. 

Negde je nekada u jednom razredu bilo više desetina učenika, a učionice su bile velike.

U vreme komunizma, deca su bila uniformisana, učena su da su svi jednaki,  pa i o tome da je obaveza da poštuju starije i autoritet. Međutim, stručnjaci o obrazovanju u komunističkom dobu neretko razgovaraju o „proizvodnji“ istog razmišljanja koje nije tolerisalo otpor ka ustaljenim društvenim normama. 

Nemerljivo velika razlika, sa druge strane, je da je u to vreme školovanje bilo besplatno, i da se nije štedelo na obrazovanju omladine, koja je gotovo odmah nakon dobijanja svoje diplome mogla da radi i da uživa sve privilegije kao odrastao čovek koji doprinosi svom društvu, kasnije i porodici. 

Što se tiče studiranja, još ranije u odnosu na osamdesete, tamo negde šezdesetih i sedamdesetih godina, u Jugoslaviji je bilo mnogo stranih studenata. Ključni razlog za to su troškovi studiranja, koji su bili manji u odnosu na zapad. 

U to vreme, takođe, u zemljama istočnog bloka nije bilo moguće da studirate privatno. Izuzetak je bila Rumunija.

U vreme komunizma bilo je bezbednije ukoliko ste student/kinja i rešite da putujete u druge zemlje. Današnji profesori bi mogli da potvrde tu priču, jer je velika većina njih putovala i stopom, da li na letovanje, ili u drugu zemlju kao zainteresovani akademski građanin.

Šta smo stekli danas?

Danas, sa druge strane, imamo nemerljivo manji broj dece u osnovnim školama, sa pravima koje nauče pre u odnosu na obaveze, odavno ne postoji fizičko kažnjavanje učenika i učenica, a ne postoji ni poštovanje nastavnog kadra; vršnjačko nasilje je u porastu, a u pojedinim zemljama postoji veliki broj nepismene dece. 

Sticanje fakultetskih diploma na privatnim fakiltetima je diskutabilno, a studiranje na njima je relativno skupo. Nakon dobijanja diplome na nivou i srednje škole i fakulteta, mali je broj onih koji odmah budu zaposleni.  

Bez obzira na smene generacija, koje nose svoja pravila i način funkcionisanja, obrazovanje je prošlo kroz nemerljivo vidljive promene, uspone i padove, usavršavanja i degradacije. Teško je proceniti na kom nivou se nalazi danas, a i koji bi nam bio reper za poređenje. 

Jedino je jasno da ključne razlike postoje i da su određeni problemi uzeli maha.