Kako povezanost deteta i majke u ranom detinjstvu utiče na kasnije ponašanje?

Povezane objave

• Deca imaju pravo da znaju da svet nije bezbedno mesto – kako se nositi s krizom? 26/03
• Građansko vaspitanje ili veronauka? 26/03
• Roditelji, opustite se – vaške nisu bauk! 20/03

Tinejdžeri koji su pokazivali nesigurnost po pitanju privrženosti svojim majkama kao mališani, skloniji su precenjivanju pouzdanosti kod stranaca, izveštava nova studija.

Međuljudsko poverenje je ključna komponenta zdravih odnosa. Kada komuniciramo sa strancima, brzo procenimo da li im možemo verovati. Te važne društvene veštine mogu biti oblikovane našim najranijim odnosom s ljudima koji su nas podigli.

Prema novoj studiji Univerziteta Ilinois, adolescenti koji su pokazivali nesigurnost kada je reč o privrženosti svojim majkama kada su bili mali, češće precenjuju pouzdanost kod stranaca.

„Ideja je da se razume da li rani odnosi privrženosti prema majkama imaju longitudinalnu, prediktivnu vezu s načinom na koji adolescenti obrađuju znakove koji se odnose na poverenje, kako na nivou ponašanja tako i na nivou funkcionisanja mozga“, objašnjava Sjaomej Li, doktorandkinja na Odseku za ljudski razvoj i porodične studije (HDFS) na Univerzitetu Ilinoj, i glavna autorka rada.

Projekat se zasniva na podacima iz Projekta društvenog razvoja dece, longitudinalne studije sprovedene pod vođstvom Nensi MekElvejn, HDFS profesora i koautorke rada.

U prvom krugu prikupljanja podataka, 128 mališana i njihovih majki učestvovalo je u laboratorijskoj poseti gde su istraživači posmatrali njihove interakcije i procenili njihov stil privrženosti.

Deset godina kasnije, kada su deca bila u ranoj adolescenciji, ponovo su pozvana na drugi krug proučavanja. Ovog puta, istraživači su želeli da posmatraju kako adolescenti procenjuju pouzdanost kod stranaca.

Postavljeni ispod magnetne rezonance, adolescenti su gledali slike lica i od njih se tražilo da ocene pouzdanost svakog lica na skali od 1 do 5. Istovremeno, merena je njihova moždana aktivnost. U ocenjivanju koliko veruju prikazanim osobama, adolescentima je rečeno da razmotre kolika je verovatnoća da će se obratiti toj osobi za pomoć ili uputstva ako su sami u nepoznatom gradu.

Slike su odabrane iz uspostavljene baze podataka koja sadrži fotografije glumaca koji poziraju s emocionalno neutralnim licima. Lica pokazuju različite stepene pouzdanosti, utvrđene i potvrđene prethodnim studijama među nezavisnim posmatračima, koji su ocenili koliko je svako lice dostojno poverenja prema njihovim prvim utiscima i osećanjima.

Sigurna i nesigurna deca na planu privrženosti, složila su se da ocenjuju lica od „visokog poverenja“, međutim deca koja su pokazivala nesigurnost kao mališani, imala su manje šanse da ocenjuju „nepouzdana“ lica kao takva. Njihovi skenovi mozga su takođe pokazali manje aktivnosti u regionima mozga povezanim sa emocionalnom obradom kada su gledali nepoverljiva lica.

„Adolescenti koji su imali istoriju privrženosti bez bilo kakvih nesigurnosti, pokazali su veću osetljivost na signale nepouzdanosti u poređenju sa svojim nesigurnim kolegama“, kaže Li.

„Uspeli smo da vidimo kako rana dinamika odnosa tokom detinjstva, koji je ključni period za socijalno-emocionalni razvoj, predviđa funkcionisanje adolescenata, čak i na nivou mozga.“

Srž teorije privrženosti je da li dete veruje svom primarnom negovatelju u smislu pružanja topline i udobnosti, kada je to potrebno. Nedosledna ili nepouzdana podrška negovatelja može dovesti do obrasca nesigurne povezanosti.

„Budući da su deca nesigurna po pitanju privrženosti iskusila nedoslednu i nepouzdanu brigu kada su bila mala, sada mogu da izaberu da izbegnu negativne društvene signale kao odbrambeni mehanizam da se zaštite. Nedostatak aktivacije mozga podržava ovo objašnjenje, sugerišući da nesigurni adolescenti ne obrađuju nepouzdane znakove“, kaže Li.

„U poređenju s tim, adolescenti s istorijom čvrste povezanosti mogu biti otvoreniji za razmišljanje i reagovanje na negativne društvene znakove.

Nalazi takođe ukazuju na važnost da roditelji budu otvoreni za negativne emocije svog deteta“, navodi MekElvejn.

„Sigurna i čvrsta privrženost će se verovatno razviti kada roditelj može da prihvati negativne emocije svoje dece i odgovori s utehom i podrškom. Kada roditelji izbegavaju da se nose s negativnim emocijama svog deteta, deca mogu naučiti da su te emocije ’loše’.

U redu je da deca budu uznemirena i ovo su važni trenuci koji se mogu naučiti kada roditelji mogu pomoći deci da se nose sa svojim emocijama na način koji odgovara uzrastu. Čineći to, deca će biti bolje pripremljena da se upuste u sve što im se kasnije nađe.”

MekElvejn naglašava da efekti ranog iskustva nisu nepovratni.

„Toliko razvoja mozga se dešava tokom adolescencije. Tinejdžeri postaju mnogo sposobniji da svesno razmišljaju o svojim iskustvima i emocijama, što je odlično vreme za intervenciju i promenu obrazaca ponašanja koji ne funkcionišu dobro. Roditelji, kao i drugi odrasli, kao što su nastavnici ili treneri, mogu pomoći deci i adolescentima da nauče kako da se bave negativnim društvenim signalima ili društvenim situacijama kroz otvorenu diskusiju, igranje uloga i pozitivno modeliranje.“