Da li su sankcije prevaziđene kao mera vaspitavanja dece?

Povezane objave

• Maloletnička trudnoća – problem koji ostavlja trajne posledice 30/03
• Čega se roditelji plaše? 22/08
• Kako podići raspoloženje među ukućanima? 18/04

Kao i sva važna društvena pitanja, i porodica je pretrpela neke promene untar sopstvenog sistema funkcionisanja. I to je normalno. 

Kako su decenije prolazile, tako se i kulturni aspekat promenio, nešto je zastarelo, nešto i dalje funkcioniše, ali postoje noviji obrasci, a nešto je potpuno novo. Generacije na generaciju prenose priče i sećanja kako je nekada bilo, a nama ostaje da analiziramo trenutno stanje, napravimo komparaciju i izvučemo najbolje.

Porodica je ostala stub društva. Šta se, međutim, dešava unutar nje kada je u pitanju sankcionisanje kao jedan od načina vaspitavanja deteta?

Sankcionisanje deteta je prevaziđeno?

Tokom ranijih decenija, unutar porodice vladala je stroga hijerarhija, gde je otac bio na čelu porodice, on je morao da zarađuje za porodicu, a majka, ukoliko nije radila, a nije bilo obavezno da radi, ona je brinula o domaćinstvu i o deci. Dakle, pretežno ih je ona vaspitavala.

Što se tiče fizičkog kažnjavanja dece, koje je tada bilo normalno kao vid sankcija za neposlušnost, veću ili manju, uglavnom je to činio otac. Ukoliko je dolazilo do većih problema prilikom podizanja deteta, najčešće je za to bila kriva majka, što je, dakle, kontradiktorno.

Danas, sa druge strane, redak je slučaj da je majka kod kuće u potpunosti, jer oba roditelja rade, pa su deca u vrtiću, ili ih čuvaju ostali članovi porodice, najčešće baba i deda. Doduše, u nekim zemljama Evrope, otac kao, takođe, važna figura za dete, stavljen je kao bitan deo slagalice za kreiranje ličnosti deteta, pa i on može da uzme odsustvo sa posla i učestvuje u tome. Tako je, recimo, u Švedskoj.

Kako se ovakav vid funkcionisanja unutar porodice promenio, tako su se promenili i načini sankcionisanja.

Međutim, ovde moramo biti oprezni.

Šta je sankcija?

Sankcija je reakcija društva, ili znatnog broja njegovih članova, na način ponašanja, koji se time odobrava (pozitivna sankcija) ili ne odobrava, što je negativna sankcija (Wikipedia). Preneseno na porodicu, jasno je u kom pravcu vodi – istom, samo manje formalnom.

Vrste sankcija su vremenom dobile svojevrsno preneseno značenje, gde se pod sankcijom podrazumeva, recimo, da se dete udalji od stola i ode u svoju sobu, zato što je namerno udarilo sestru, ili reklo neku ružnu reč za koju je dogovoreno da se ne spominje.

Jasno je koliko je ovo drugačije od regularnih pravnih sankcija, ratnih sankcija i slično. 

Danas su sankcije različite kazne, gde roditelji zaista mogu biti kreativni, ali i fizičko kažnjavanje dece. Kada je u pitanju ovaj radikalniji čin, društvo je po tom pitanju ostalo jasno: u toku 2019. godine najavljivano je da će biti usvojene izmene i dopune Porodičnog zakona (2016), kojim bi upotreba fizičke sile prilikom vaspitanja dece bila potpuno zabranjena. Međutim, još se ništa nije dogodilo.

Iako se ovakav vid sankcionisanja deteta pokušava rešiti regularnim zakonskim aktima, statistika pokazuje da se batine i dalje primenjuju, i da će ova praksa teško dobiti svoj kraj. U svetu, recimo, poslednja zemlja koja je potpuno zabranila fizičko kažnjavanje dece je Škotska – prva zemlja u okviru Velike Britanije koja je to uradila.

Dakle, sankcionisanje je potrebno i dalje, samo smo danas dobili više varijacija na temu koje bismo mogli da iskoristimo shodno kontekstu u kome se dete našlo, što znači: odgovarajuća kazna za određeno delo.

Što se tiče fizičkog kažnjavanja dece, u aktuelnom Zakonu piše sledeće: roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica.

Ostaje da vidimo da li će do promena doći.