Da li dete mora da bude vernik?

Povezane objave

• Kako biti jak samohrani roditelj? 01/02
• Greške roditelja koje mogu deci trajno da oštete samopouzdanje 26/01
• Deca i novac 24/03

Religija predstavlja veru u sveto biće, u takozvanog Boga, bez obzira na to kako se zove u kojoj kulturi. Ona je uvek bila razlog zbližavanja porodice, uspostavljanja moralnih normi, ratovanja i podsticanja na veru u najtežim momentima. 

U disfunkcionalnim društvima, ona je najčešće jedina „slamka spasa“, ali je i u tom uređenju, pa i u porodici, podložna različitim tumačenjima i zloupotrebi.

Sa druge strane, jasno je da nisu svi ljudi verujući. Za nekoga sveto biće ne postoji ni pod kojim imenom i ni u kom slučaju. To su ateisti. Opet, postoje i oni koji veruju, ali imaju razna pitanja na koja bi voleli da dobiju odgovore kako bi koncipirali širu sliku onoga što im se predstavlja. To su agnostici.

Agnostici često kao odgovor dobiju frazu da se u Boga ili veruje, ili ne veruje, da neki odgovori prosto nisu mogući, ali da je Bog svuda i da je zasigurno spasenje svačije duše, naravno na uštrb pokajanja.

Kako je nekada bilo?

Ukoliko težište priče prebacimo na porodicu i dete, učenje po modelu je i ovde prisutan oblik učenja. U vreme komunizma, crkva i Bog su bili zabranjeni. Porodice koje su prihvatile ovu zabranu, i primenjivale je u praksi, neretko su bili članovi Komunističke partije, pa su i njihova deca preuzela model ponašanja, pa i verovanja i postupanja prema običaju slavljenja slave.

Veliki broj dece vaspitane u takvoj porodici prenosio je ono naučeno i na svoju decu kasnije – mali je broj onih koji su se nakon smrti Josipa Broza Tita okrenuli religiji i svemu što ona nosi.

Pitanja i potpitanja

Sve mlađe osobe, pripadnici Z i Y generacije pogotovo, vrlo rano počnu da se informišu o svemu, pa i o religiji. U velikoj ste zabludi ukoliko mislite da će oni tek tako da veruju u bilo šta – njima je potrebno objašnjenje u kojoj god meri je to moguće. 

Isto tako, veronauka je prisutna i u formalnom obrazovanju, pa dete i tu neretko dobija informacije koje su joj/mu bitne za svoj stav o verovanju u Boga i primenjivanje svih religijskih pravila. I ne samo to: ovaj obavezni izborni predmet utiče na formiranje duhovne ličnosti deteta, pa bi kao takav on uticao na razvijanje empatije, dobrote i velikodušnosti.

Podsećamo, veronauka je u srednje i osnovne škole uvedena pre 19 godina, kada je, tada, patrijarh Pavle, 2. novembra 2001. održao prvi svečani javni čas katihizisa i time označio povratak veronauke u osnovne i srednje škole u Srbiji. Čas je održan u beogradskoj Osnovnoj školi “Kralj Petar Prvi Karađorđević”.

Zašto religija, inače, postoji?

Verovanje u nešto što je izvan naše moći, spoznaje i vidokruga postojaće uvek. Prve religije su nastale veoma davno, upravo zato da bi postale način da se objasni nešto što se dešava oko nas, a na šta mi ne možemo da utičemo. Prirodne nepogode, recimo, uvek su bile zbunjujuće za naše pretke, jer nisu mogle da se predvide, kontrolišu, a posledice su bile enormne.

Kao praksa koja se kasnije ustalila nastala je molitva, posle i žrtvovanje nečega, što se prinosilo bogovima da bi se umilostili. Molitva je ostala i danas, a za verujuće ona je izuzetan duhovni lek.

Jedna stvar je sigurna: nikoga ne bi trebalo prisiljavati da veruje ili ne veruje – religija će u svakoj osobi, pogotovo danas kada su informacije svuda, pronaći svoj put, i ostati ili nastaviti dalje.