Povezane objave

• Da li temperaturu nižu od 38,5 treba obarati? 24/09
• Supermama: Pronađite svoju strategiju za umanjenje stresa 07/02
• Decu ne treba hraniti iz plastičnih posuda? 28/09

Trauma kod dece, psihološki posmatrano, se događa kada ono doživi neki intenzivni događaj, koji je uzrok ili preti štetom emocionalnom i fizičkom stanju. Trauma može biti rezultat izloženosti prirodnoj katastrofi (poplava, potres) ili događajima poput rata i terorizma. Ali, trauma nije samo jedan zastrašujući događaj.

Trauma je bilo koje iskustvo sa kojim osoba ne može da se nosi, a koje uslovljava da nervni sistem ispadne iz ravnoteže. Nažalost, jedno od četvoro dece će doživeti traumatski događaj do svoje 16.godine!

Kada deca dožive traumu, ona reagiruju i na psihološkom i na fiziološkom nivou. Otkucaji srca se ubrzavaju, počinju se znojiti, osećaju se uznemireno i preterano su oprezni, postaju emocionalno uznemireni. Ove reakcije su neprijatne, ali su normalne. To su načini na koje nas telo štiti i priprema za suočavanje s opasnostima. Traumu neće svaka osoba doživeti na isti način, te ove doživljaje ne treba ni porediti. Ne možemo ih označavati kao “velike” i “male”, niti manje ili više validne. Način na koji dete procesuira traumatsko iskustvo zavisi od sposobnosti roditelja da regulišu sopstvena emocionalna stanja.

Psiholog i psihoterapeut, dr Nicole LePera (“The Holistic Psychologist”) objašnjava da će se dete po principu modelovanja nositi na sličan način, a neretko putem distrakcija, izbegavanja, korišćenjem supstanci, izlivima besa, ulaskom u odnose sa toksičnim dinamikama, zatvaranjem u sebe…

Za dete, kako opisuje, i sledeće situacije predstavljaju traumu:

1. Roditelj koji negira detetov doživljaj realnosti
2. Roditelj koji ne vidi i ne čuje dete onakvim kakvo jeste
3. Roditelj koji (vikarijski) živi kroz svoje dete
4. Roditelj koji govori detetu da ne sme ili ne bi trebalo da ima određena osećanja
5. Roditelj koji kroz dete pokušava da razreši nešto iz sopstvenog detinjstva ili mladosti
6. Roditelj koji je fokusiran na pojavno – npr. fizički izgled, uspeh, imidž
7. Roditelj koji ne ume da reguliše sopstvena osećanja.

Psiholozi su složni da traume, ali i reakcije na iste, utiču na svakodnevni život dece, kao i njihovu sposobnost funkcioniranja i druženja s drugima. Deo dece, nakon traume, može razviti simptome, koji se dijagnostikuju kao PTSP, a simtpomi uključuju noćne more, slike događaja koje se vraćaju i druge simptome koje dete ima više od mesec dana nakon događaja; dete izbegava da razmišljanja o događaju, ima rupe u sećanju ili oseća otupljenost za sve što je u vezi sa događajem.

Treba naglasiti i da ne razvije svako dete simptome traumatskog stresa nakon događaja. Dete je sklonije traumatskom stresu, ako je ranije u životu doživelo neke druge neprijatne događaje. Osim prethodno spomenutih simptoma, traumatsko iskustvo može imati direktan uticaj na razvoj dečjeg mozga i tela. Traumatski stres može uticati na sposobnost koncentracije, učenja, pogled na svet i svoju budućnost.

Kako pomoći detetu

Psiholozi savetuju da je najvažnije detetu osigurati podršku. Povezati ga s drugom decom, ali i reći nešto ohrabrujuće. Važno je i da im se uvek govori istina i ne obećavati stvari za koje ne znamo da li će se dogoditi, poput da se neprijatne situacije više neće ponavljati.

Ne umanjivati težinu situacije rečima kako to nije ništa, jer na taj način ignorišemo težinu situacije i kod deteta se razvija osećaj da ga uopšte ne razumemo. Usmeravati i podržavati pozitivne pomake kod deteta.

Važno je znati da postoje različite uspešne tehnike koje pomažu deci, ali i odraslima da se izbore s traumom, kako bi je što bolje razumeli, ali i integrisali u svoje životno iskustvo. A, kvalitetan život nakon traume je moguć. Bitno je nikada ne odustati od sebe i ne bojati se zatražiti struč u pomoć, jer podrška je najvažniji faktor oporavka.

pročitajte još i kako da rešite problem govorne mane:

Mucanje: Kako da pomognete detetu?