Ikudži – Japansko vaspitanje dece!

Povezane objave

• Kako se izboriti sa dečijim prenemaganjem? 31/07
• Ovo nemojte praktikovati! 10/07
• Negujte jedinstvenost: Ne poredite se ni sa kim! 21/04

Kako japanski roditelji vaspitavaju svoju decu i po čemu se njihovo vaspitanje toliko razlikuje od našeg i „zapadnjačkog“?

Pre par nedelja Japan je opet otvorio sezonu sporta i javnog okupljanja u cilju sportskih igara. Naravno javna okupljanja su kao i svuda u svetu, zbog predostrožnosti od dalje zaraze, ograničena. Elem, javnost je nedavno ostala šokirana ponašanjem mladih japanskih fudbalera i nekolicini navijača, podrške timu. Mladi su potpuno za sobom očistili stadion a fudbaleri svlačionice. Masovno mediji su počeli da provlače pitanje vaspitanja ovih disciplinovanih mladih ljudi. Doista, ovde se radi o disciplini koja je utemeljena u ponašanje Japanaca pravilima koje diktira odnos roditelja i društva prema detetu.

Za primer su naveli razliku između zapadnjačkog vaspitanja i japanskog. Uzet je model tipičnih problema i radnji deteta i roditelja. Na primer – rešavanje nekog projekta – zapadnjačka majka će prvo objasniti detetu način rešavanja i postupak a potom i raditi zajedno sa njim dok će japanska majka dozvoliti ćutke detetu da potpuno samo napravi projekat. Takođe, slučaj kada dete pokvari ili pocepa igračku- tipična zapadnjačka majka će ga prekoriti i objašnjavati neispravnost postupka gde će naglasiti da je ta igračka plaćena njenim krvavo zarađenim novcem, japanska majka će detetu reći: „Nanosiš joj velik bol“.

Japanci slušaju svoju decu i razumeju ih na osnovu njihovih dela, ne reči. Japanski roditelji upućuju decu na razvijanje samosvesti, samostalnosti, odgovornosti i humanosti.

Ovaj model vaspitanja japanci nazivaju „Ikudži“. Majka – „amaz“ je centralna figura poštovanja i najveća sramota i greh za japance jeste uvreda majke. U prevodu amaz je staratelj, zaštitnik.

Žene u japanu su vekovima bile odgajane isključivo za ulogu majke i domaćice. Stvari su se u mnogome promenile sa novim dobom ali nešto je kod japanki ostalo isto – gde god idu sa sobom nose dete.

Japanci majku i dete do godinu dana, samatraju jednim, celinom, te se majka ne odvaja od deteta. Žene u svojim bebi- siting maramama, koje su japanci razvili u raznim veličinama i oblicima, svuda sa sobom nose svoje novorođenče. Vaspitanje i čuvanje deteta se ne poverava babama i dedama, ustanovama ili bebi siterkama, majkama se ne preporučuje da budu zaposlene dok dete ne navrši tri godine.

Do pete godine života dete se smatra- bogom, nebeskim bićem. Njemu se ništa ne zabranjuje i ono se ni u čemu ne koči, ne kažnjava se i na njega se ni glas ne povisuje.

Japanski roditelj celo vaspitanje zasniva na ličnom primeru a potom i osećanjima.

Sa pet godina dete postaje „rob“- usmerava se na stvaranje i ponašanje u cilju kolektivnog dobra. U ovom periodu deca se prilagođavaju modelu odricanja egoistične ideje i sadisfakcije u cilju dobra kolektiva, grupe, mikrogrupe ili porodice. Vaspitači su koordinatori koji deci nameću kolektivnu svest. Roditelji su obavezni da objasne detetu važnost udruživanj, pripadanja, zajednice i zajedništva. 

Dečije omiljene aktivnosti su kolektivni sportovi, šatfeta i horsko pevanje. Individualnost se briše i stvara se jak kolektivni duh i osećaj pripadnosti i poštovanja grupe i pojedinaca u njoj.

Posle petaneste godine dete se smatra odraslim punopravnim članom društva, prepuštaju mu se odgovornosti i smatra se odraslom osobom.

Ikudži je za nas možda kontradiktoran i nelogičan način vaspitanja ali japanska civilizacija vekovima počiva na vaspitavanju mladih ovom metodom i zbog toga su upravo i to što jesu.